da se javim, kulture radi
zdravo ljudi...
kako je ovde?
ja sam nova, htela sam sa nekim da pričam o svom životu, pošto je anonimno jel...
uglavnom ja sam halilay i nekako, ništa me ne čini srećnom u zadnje vreme, ako me razumete? ne tražim ja sad novac ili izlaske do zore i ne znam kakvu ekipu ili dečka...
Samo bih da se malo osećam poželjnom tu gde jesam, za promenu. A da to nije mamino ili tatino ‚‚krilo"... Preselila sam se iz jednog malog sela u veeeliki grad pre svega 5 meseci. Krenula sam na faks (da, da mlada sam, znam) i eto, mislila sam da ću ja moći sve ovo da progutam, ali bih radije da se vratim nazad. Deset puta na dan, minimalno, me neko zakači za rame i udari u prolazu, a da se ni ne okrene. Zašto? Jer su ljudi ovde otuđeni. Svako gleda svoju guzu i svoj džep. Ne kažem, i ja volim da udovoljim sebi, ali naravno da mi je stalo do drugih ljudi. To što je on/ona zakačio/la neku tamo u prolazu, ne znači ništa... Meni bi bilo krivo ljudi... Bar bi se izvinula. Dalje. Upisala sam umetnički smer, dok se moj ceo život lomio da li da ostanem normalna osoba, koja u ovoj nenormalnoj Srbiji sluša Cecu koja je bože moj lopov, ali ona je srpska majka pa joj se prašta, koja voli momke koji piju rakiju, voli ih jer mirišu na Srbiju i bude jedna među bednih 7 miliona koliko nas ima ili proba da hipotetički pobegne od svega toga, bar u svojoj glavi. I eto, rešila sam da pobegnem, a sada ne znam da li sam donela pravu odluku. Na našem smeru nas ima 20 i šta drugo da kažem sem da je to hrpa umišljenih umetnika od 19 godina koji nemaju nikakvog iskustva, sem duvanja trave i ušmrkavanja bele linije pa sebi daju za pravo da misle da su kul. Ja to ne razumem? Da li je problem u meni? Ne bih rekla. Možda i jeste, ali to je samo zato što nisam kao oni. No dobro, pričaću vam o ovome neki drugi put detaljnije. Sada samo želim da vam kažem nešto više o sebi kako bi stekli neki utisak. Pored svojih 19 godina i dolaska u veliki grad, volim da se bavim fotografijom. Obožavam da se bavim fotografijom ustvari! To je bila moja prva želja, ali moji roditelji se baš i nisu slagali sa tim. Ne znam kakva je stvarno velika razlika između mog trenutnog opredeljenja i fotografije, kada su oba u umetničkom domenu gde nema zarade, leba što bi se reklo, nego radiš to što voliš i niko te ne pita da li si zadovoljan. A istina je da nikad nisi u potpunosti zadovoljan. Znate li kada ste poslednji put bili zadovoljni svojim životom? Ja se sećam. 
Kada sam položila prijemni i konačno završila sve, iako nisam upala na budžet, bila sam srećna. I ne samo zbog toga. Toga leta sam zaradila skoro 200 evra radeći kao amaterski fotograf. I bila sam srećna, stvarno. I tajnu koju sam čuvala 2 godine konačno sam mu rekla. I laknulo mi je. Iako posle toga nikad više nismo bili isti. I bila sam srećna. I išla sam da slušam svoj omiljeni bend i igrom slučaja sam ih upoznala sve. I pila sa njima. Baš sam bila srećna! Vama možda neće delovati kao nešto oko čega se čovek toliko raduje, ali kada ti se sve dešava u isti momenat, lep je osećaj. Znate, najviše sam bila srećna jer sam mislila da je konačno sve gotovo, a ustvari je tek počinjalo. Mislila sam da sam zaboravila, a onda mi se sve vratilo, kao pesak u oči, za sve moje greške, platila sam duplo.